Još je davne 1980-te godine Slobodan Knežević zapisao: "Postalo mi je jasno da je moja sklonost ka analizi i eliminaciji svih, po mom nahođenju, nebitnih elemenata iz vizuelne sheme motiva ustvari moj stvaralački postupak, likovno opredeljenje i bitna karakteristika. Utvrdio sam u sebi da je ono što kao umetnik imam da kažem moguće izraziti odnosima površina i ritmom linija koje ostaju kao osnova vizuelne egzistencije objekta posle opsežnih eliminacija. Uočio sam da je moja stalna tendencija bila da na objektima koje shvatam kao jedinstvenu vizuelnu i funkcionalnu celinu, otkrijem ono što bi moglo biti povod mojim razmišljanjima o uspostavljanju likovne predstave o tom predmetu." Očigledno da je mladi umetnik Knežević, koji je u tom trenutku na samom početku svoje stvaralačke avanture, veoma rano postao potpuno svestan svojih stvaralačkih postupaka, te je proces redukovanja u njegovoj umetnosti sprovodio konsekventno i odlučno. Jer, sačuvani najraniji crteži iz studentskih i ranih postakademskih dana, prikazuju širok dijapazon umetnikovih interesovanja – od elegično interpretiranih sećanja na ognjište i zavičaj, nekolicine ostvarenja u duhu bejkonovski koncipirane figuracije, sve do melanholičnih prizora studentskih soba u kojima dominiraju linije koje se slobodno i nezavisno rasprostiru hartijom bez pretenzija da se precizno inkorporiraju u strukturu oskudne prizornosti. Svi ti Kneževićevi crteži, ma koliko redukovani i svedeni na esencijalni sadržinsku i likovnu strukturu, predstavljaju duboko doživljene i proživljene autobiografske zapise, te su stoga pravi plastičko likovni sublimat svega onoga što se dešavalo u umetnikovom životu na početku njegove stvaralačke aktivnosti. No, jedna nevelika serija crteža flomasterima u boji, ostvarena tokom 1976. godine, predstavlja vrhunac rano dostignutog Kneževićevog minimalizma. U tim crtežima dominira čista apstrakcijska, geometrijska, nereferentna linearnost. Zbog toga se danas, uz obezbeđenu vremensku distancu, ovi crteži mogu smatrati zasebnom pojavom u atmosferi tadašnje srpske umetnosti, jer su konceptualno bliži univerzalnim postavkama "novih tendencija" (Knifer, Srnec, Šutej, Picelj i drugi), nego logici geometrije izvedene iz postupnog redukcionističkog procesa beogradske "Decembarske grupe" (Ćelić, Protić, Tomašević i drugi). Iako se u tom preludijskom periodu radilo o intuitivnoj reakciji mladog umetnika, Slobodan Knežević je vrlo brzo ostvario izuzetnu početnu poziciju za dalje autentično likovno/grafičko delovanje.
Opširnije: Sava Stepanov: Slobodan Knežević – umetnost sklada i ravnoteže
