Kritike

Sava Stepanov: Slobodan Knežević – umetnost sklada i ravnoteže

Još je davne 1980-te godine Slobodan Knežević zapisao: "Postalo mi je jasno da je moja sklonost ka analizi i eliminaciji svih, po mom nahođenju, nebitnih elemenata iz vizuelne sheme motiva ustvari moj stvaralački postupak, likovno opredeljenje i bitna karakteristika. Utvrdio sam u sebi da je ono što kao umetnik imam da kažem moguće izraziti odnosima površina i ritmom linija koje ostaju kao osnova vizuelne egzistencije objekta posle opsežnih eliminacija. Uočio sam da je moja stalna tendencija bila da na objektima koje shvatam kao jedinstvenu vizuelnu i funkcionalnu celinu, otkrijem ono što bi moglo biti povod mojim razmišljanjima o uspostavljanju likovne predstave o tom predmetu." Očigledno da je mladi umetnik Knežević, koji je u tom trenutku na samom početku svoje stvaralačke avanture, veoma rano postao potpuno svestan svojih stvaralačkih postupaka, te je proces redukovanja u njegovoj umetnosti sprovodio konsekventno i odlučno. Jer, sačuvani najraniji crteži iz studentskih i ranih postakademskih dana, prikazuju širok dijapazon umetnikovih interesovanja – od elegično interpretiranih sećanja na ognjište i zavičaj, nekolicine ostvarenja u duhu bejkonovski koncipirane figuracije, sve do melanholičnih prizora studentskih soba u kojima dominiraju linije koje se slobodno i nezavisno rasprostiru hartijom bez pretenzija da se precizno inkorporiraju u strukturu oskudne prizornosti. Svi ti Kneževićevi crteži, ma koliko redukovani i svedeni na esencijalni sadržinsku i likovnu strukturu, predstavljaju duboko doživljene i proživljene autobiografske zapise, te su stoga pravi plastičko likovni sublimat svega onoga što se dešavalo u umetnikovom životu na početku njegove stvaralačke aktivnosti. No, jedna nevelika serija crteža flomasterima u boji, ostvarena tokom 1976. godine, predstavlja vrhunac rano dostignutog Kneževićevog minimalizma. U tim crtežima dominira čista apstrakcijska, geometrijska, nereferentna linearnost. Zbog toga se danas, uz obezbeđenu vremensku distancu, ovi crteži mogu smatrati zasebnom pojavom u atmosferi tadašnje srpske umetnosti, jer su konceptualno bliži univerzalnim postavkama "novih tendencija" (Knifer, Srnec, Šutej, Picelj i drugi), nego logici geometrije izvedene iz postupnog redukcionističkog procesa beogradske "Decembarske grupe" (Ćelić, Protić, Tomašević i drugi). Iako se u tom preludijskom periodu radilo o intuitivnoj reakciji mladog umetnika, Slobodan Knežević je vrlo brzo ostvario izuzetnu početnu poziciju za dalje autentično likovno/grafičko delovanje.

Preludijski period u crtačko-grafičkom delovanju Slobodana Kneževića završava se krajem decenije u kojoj je studirao. U tom smislu je izuzetno važna izložba koju je, zajedno sa Milutinom Dragojlovićem i Dragoslavom Kneževićem, ovaj umetnik priredio u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta, maja 1979. godine. U toj postavci su premijerno izloženi radovi iz ciklusa "Vrata". Tom izložbom je najavljeno jedno odista osobeno, koherentno i već tada personalizovano shvatanje grafike, jedna jasno određena stvaralačka filozofija bliska modernističkom poimanju umetnosti. Primarno Kneževićevo nastojanje je usmereno ka svođenju motiva iz stvarnosti do samodejstvenog estetsko-likovnog znaka, te na manifestovanje izvedbene perfekcije kojom se nameće kvalitetan utisak o umetnikovoj spremnosti da sve svoje zamisli reprezentativno realizuje i predoči posmatraču. Zapravo, već u tim ranim grafičkim listovima umetnik ostvaruje suptilnu sintezu tehnae i poesisa ("Za mene je proces štampanja važan koliko i sama ideja!" ), koja umetnosti grafike donosi izuzetne taktilne vrednote, istovremeno je čineći "posebnom" u vaskolikom sistemu likovnih umetnosti.

Osamdesete su donela jednu novu atmosferu u evropskoj i našoj umetnosti. Slovenački teoretičar postmodernizma konstatuje "da je nastupio period demistifikacije modernizma, da su raskrinkani neki njegovi ideološki mehanizmi i manipulacije, dok je istovremeno modernizam postao istorijsko polje po kojem je moguće nomadski putovati, uzeti mu pojedine forme ili predstave i iskoristiti ga za raznovrsne postmodernističke umetničke zamisli". Upravo je takvo mišljenje "upotrebljivo" za tumačenje Kneževićevog ponašanja tokom te pretposlednje decenije XX veka. Jer, tokom oktobra i decembra 1984. godine, Slobodan Knežević u novosadskom Likovnom salonu Tribine mladih premijerno predstavlja seriju radova izrađenih tehnologijom ručne izrade papira (kartona). Kako je to precizno opisao Dušan Đokić u kataloškom tekstu, u Kneževićevom opusu kARTon je "niz potpuno apstraktnih, ili tačnije "konkretnih" tvorevina nalik na "primarno slikarstvo" iz postkonceptualne sfere, no izveden na način potpuno suprotan uobičajenom slikanju, začudo zadržavajući sve osobenosti, pa čak i tonske i kolorističke vrednosti nekakve raskošne pastelne game." Osim toga, ovi kARToni su "sklopivi" jer su omogućavali umetniku da ih prilikom njihovog postavljanja, na licu mesta, formira različite kombinacije boje i oblika te da tako ostvari plastičku celinu kojom je moguće odmeriti stepen umetnikove uzbuđenosti, pred temama sveta i sveta umetnosti tokom tih specifičnih, pretkriznih, osamdesetih godina.

Za razliku od osamdesetih godina proteklog veka, u devedesetim će subjektivističko-ekspresivni zamah biti "zamenjen" racionalističkim konceptima geometrije, konstrukcije i minimalizma. Osim toga epohalna kriza i raspad jugoslovenskog društva (SFRJ) su devedesete godine označile "katastrofalnim kompleksom” o kojem je pisao Peter Sloterdijk, a čiji je primarni sindrom "otežalost društvene atmosfere koja se do neizdrživosti puni shizoidnim napetostima i ambivalencijama”. Tu ambivalentnost Knežević pokazuje u svojim Radovima sa papirom, stvaranim u decenijskom periodu od 1992. do 2003. godine. U korpus hrapavih, uzbudljivih i ekspresivnih, skoro reljefnih struktura kARTona - Slobodan Knežević "ugrađuje" geometrijske definisane površine i linije. Zbog toga povodom ovih radova Arsić govori o "racionalnoj dvodimenzionalnosti", uočavajući površinu kao primarnu plastičku osobenost ovih ostvarenja. A upravo je površina (ravnina, ploha), po Grinbergu, osnova svih modernističkih pretpostavki. Tako se ovim radovima sa papirom Knežević uključuje u tada aktuelna nastojanja diskretne obnove ideje modernizma (moderna posle postmoderne, druga moderna, novi modernizam) koja se zbivala u srpskoj umetnosti posle decenijske dominacije postmodernističkih tendencija. Kneževićeve linije i površine su na ovim papirima definisane tako da se, iz rada u rad, jedna na drugu nastavljaju, objedinjuju se u poliptihne složenice te se o tim ostvarenjima može govoriti kao o svojevrsnim instalacijama kojima se markira, označava i (pre)oblikuje prostor u kome se tako formiran rad postavlja. Specifikum ovih radova leži u činjenici da vidljivi geometrijski crteži "izviru" iznutra, iz zadebljanog "tela" kartona, iz materijalne strukture. To Kneževićevim kARTonima obezbeđuje nesvakidašnju taktilnost, čineći ostvarena plastička rešenja ubedljivim, čak konkretnim, stvarnim i opipljivim fenomenom.

Specifičnost Kneževićevog opusa s kraja devedesetih predstavljaju i grafičke ploče koje umetni izlaže kao "punopravne" i reprezentativne eksponate. Sa tih ploča umetnik je otiskivao svoje grafike u tehnici karborunduma u kojima je uzbudljivo struktuiranim crnim površinama suprotstavljao prave (ili zlatne) duboko štampane linije. Te grafike su najčešće definisane tako što je umetnik čuvao formu klišea odstranjujući bele margine. Tako su otisak i kliše izgledom približeni, s podrazumevajućom štampanom razlikom pozitiva i negativa. Osim toga struktura klišea koja je otiskivana na hartiju, na samoj ploči ima još ubedljiviji, čvršći i koherentniji izgled. Zbog toga ih Knežević promoviše u konačno umetničko delo. Pri tome, umetnik često te ploče izlaže kao diptihalne kompozicije sa vidljivom linijom razdelnicom, ili se ploče zahvaljujući nekonvencionalnim formatima "preklapaju", "ulazeći" jedna u drugu. Rezultat je veoma ubedljiv i sugestivan – svedenost, materijalizovana struktura, crna – deluju poput ostvarenja koja su estetizirano sudbinsko obeležje jednog vremena obeleženog dugotrajnom krizom, vremena u kojem se često konstatuje "da se još ne vidi svetlost na kraju tunela".

Posle kARTonskih radova i nakon serije crnih ploča, u godinama posle 2000-te, geometrija se ustanovila kao primarni koncept Kneževićevog stvaralaštva. Postupnom transpozicijom, iz tih miljea je proistekla i serija crteža/slika rađenih akrilnom bojom na papiru. Slobodan Knežević prvo jednolično nanosi monohromnu zagasito terakotnu boju pozadine, a potom po njoj islikava široke geometrijske linije tromih ritmova i pravougaonih sklopova. Rezultat takvog postupka jeste specifičan geometrijski sklop, istovremeno personalno označen, ali i blizak "konstruktivističkim tendencijama klasične moderne" kako je to u svom tekstu zapazila Jasmina Tutorov. Ti radovi svedoče o opsesivnom nastojanju ovog umetnika da u jednom specifičnom vremenu, usred haosa, iznađe, afirmiše i ponudi principe reda, sklada i harmonije. Ta načela neoplasticizma Slobodan Knežević priziva hotimice u jednom specifičnom vremenu i zato je njegovo delovanje moguće shvatiti kao akt angažovanog umetnika koji želi da se svojim idejama suprotstavi atmosferi poremećenih kriterijuma i beznađa. Pri tome, umetnik ne pravi nikakve ustupke: njegova geometrija je formalistički čista, jasna i precizna. Osim toga, u rasporedu tih linija, u njihovoj mreži, u njihovim međusobnim pozicijama i odnosima, zapreteni su impulsi umetnikove osećajnosti. Jer, po neki put, Kneževićeva geometrija nam izgleda logično-nelogična, ona nas zbunjuje pravcima rasprostiranja crnih linija, njihovim lomljenjem, susretanjima širokih i tankih crta, nastavljanjem ili prekidanjem… Umetnik veoma često, po svom nahođenju, u izložbenim postavkama ove svoje crteže spaja u diptihe, triptihe ili poliptihe, te pri tom iznalazi samo sebi znane i logične spojeve – koji zapravo i nisu ništa drugo nego iskazivanje stanja svesti, osećanja i osećaja mere u datom trenutku. Zbog toga je, kao na koordinatnom sistemu, u ovim slikama na papiru, vidljiva i merljiva umetnikova ekspresivna uzbuđenost pred civilizacijskim temama, pred zbivanjima u vremenu u kome živimo.

Jedna od karakterističnosti Kneževićeve aktuelne umetnosti jesu crteži koje je umetnik radio na medijapan pločama. Linije ovde nisu nacrtane nego ih je Knežević ostvario preciznim urezima. Na tim crnim i belim pločama se tako pojavljuje linija vidljiva zbog kontrastne boje nutrine materijala. U pojedinim slučajevima umetnik ta linijska udubljenja ispunjava bojom naglašavajući nove i drugačije, slobodno se može konstatovati – ekspresivnije odnose. Istovremeno, ovim radovima Slobodan Knežević ozbiljno problematizuje sam medij crteža. Lazar Trifunović je pisao da je "linija najapstraktniji likovni element" jer nije fizički tvarna i stvarna poput boje, forme i materije… Ovim radovima Knežević se upušta u eksperiment, u problematizovanje linije – jer njegovi crteži su stvoreni od praznina i kanalića nastalih vađenjem materijala iz podloge… Dakako, Kneževićeva akcija nije spekulativna, ona nije posvećena dokazivanju određenih specifikuma. Jednostavno, ova serija se bavi iznalaženjem novih crtačkih mogućnosti u kojoj umetnik, vođen vlastitom intuicijom, filozofira ideju i status crteža. Šta više, iskustvom rasnog grafičara, Slobodan Knežević je u jednom momentu te tako ostvarene crteže shvatio kao klišee te je sa njih otisnuo seriju izvanredno preciznih grafičkih listova. Rezultat je izuzetan, reklo bi se – čak jedinstven u našoj savremenoj grafici danas. Kompjuterski precizni beli linijski sklopovi na crnoj pozadini (izvedeni klasičnim postupkom štampanja na presi) dovedeni su do konkretne autonomije linijskog sklopa, do ostvarenja koja poseduju svoju formalnu i poetsku zasebnost. A još je italijanski modernistički teoretičar i kritičar Filiberto Mena govorio "da umetnost ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi ponudila model drugim znanjima i drugim praksama". Model koji nudi Slobodan Knežević, ne samo tim radovima nego čitavim svojim umetničkim opusom, promoviše osećanje i ideju meditativnog mira i tišine; promoviše umetnost kojom "nagovara" svog posmatrača da u sebi iznađe meditativni mir, racionalistički sklad i ravnotežu – toliko potrebne pred izazovima sveta u kome živimo.

Sava Stepanov

Rane grafike

Iz galerije "Rane grafike"

Kartoni 1

Iz galerije "Kartoni 1"